Menhetn u Beogradu? Mnogi povezuju Beograd sa Njujorkom i veoma često sam se pitala zašto. Njujork je mnogo veći, razvijeniji, tehnološki napredniji, sav onaj sjaj, svetla, Beograd je ništa u poređenju sa tim. Šta je onda to što ih čini sličnim? Možda ono što povezuje sve veće gradove sveta, u kojima se odvijaju iste priče na drugačijim pozornicama.

Život u kome ja igram glavnu ulogu satkan je od večite trke, borbe za nečim nedostižnim, neprekidnim jurcanjem. Sigurna sam da se može naći bar još jedan takav čovek, sa sličnim aktivnostima u svakom gradu. I tu se suočavamo sa činjenicom da kada se svetla priguše na pozornici, shvatamo da smo najvažniji likovi samo u sopstvenoj drami, da su pozornicom prošli i mnogo značajniji, zapaženiji likovi i da smo mi odigrali samo delić u mlakoj, bljutavoj i verovatno već viđenoj, prolaznoj epizodi. Možda samo niko nije zastao na trenutak i zapitao se da li je uopšte bitno ostaviti trag na pozornici, možda je ipak malo važnije odigrati dobro glavnu ulogu u sopstvenoj drami. Sjaj pozornice je isuviše primamljiv, a pohlepa za slavom i pažnjom isuviše velika. Nedostižno je oduvek bilo privlačnije, a beskonačna trka, bez obzira na bol, neminovno zabavnija.

Blistava svetla Menhetna i dalje sijaju, ali pozornica ostaje prazna. Više niko ne doživljava ljubavne afere kojih se vredi sećati, afere se trudimo da zaboravimo što je pre moguće. Glavni razlog ovakvog gubitka nevinosti romansa koje su postale ravnodušne jeste dilema ljubav ili novac.

Naš svetski apetit nije nestao niti se smanjio, ljudi su postali alavi do proždrljivosti, parožderi u začaranom krugu besmislene trke za novcem i trošenjem tog novca. Naše stoleće je stoleće daljeg napretka, naročito u tehnologiji, i opšteg ubrzavanja svega u svim mogućim oblastima. Ljubav je jedina stavka u tom sveopštem jurcanju koja se ne menja bez obzira na tehnološki napredak kroz istoriju. Jer ljubav kao najbolje od najboljeg što postoji pripada sudbini pojedinca .Ali kako apetiti rastu pojedinac postaje sve nebitniji.

Leti je lepo na Manhattan-u zato što ima jednu od najlepših bašta u Beogradu, u Palmotićevoj ulici. Bašta je prepuna drveća, muzika je dobra i možete popiti istoimeni koktel, inače jedan od najstarijih koktela koji je svoju slavu stekao kroz duži period pripremanja. Manhattan je bio prvi koktel koji se mešao sa vermutom.

Gala je sedela sa drugaricom u toj opuštajućoj bašti, drveće ih je branilo od sparine dok je vetar lagano strujao, imale su doživljaj da su u prirodi.

„Tražim i gledam,ali nikako da privučem muškarca kojeg bih htela. Čini mi se kao da su svi dobri muškarci već zauzeti. Istina, uvek ih ima oko mene, ali tipovi koje privlačim jednostavno me ne zanimaju. Ni ne izgledam loše. Kažu da sam slatka, simpatična ali ponekad kod muškaraca to izaziva i suprotan učinak, jer ne očekuju od mene neku jaku osobnost.“ - Gala se žalila drugarici jer ju je na sinoćnoj žurci startovala gomila sasvim ok muškaraca, ali onog koji se njoj svideo pokupila joj je ispred nosa neka devojka.

„Pričaš gluposti!“ - odbrusila joj je Ena - “Daj mi novac, naći ću ti ja sreću. Ljubav je ionako prolazna.“

I tu se javlja glavna dilema koja je poenta cele priče.

Glumica koja je sedela za stolom do njih veoma prijatno odskače od okruženja u svojoj sivoj haljini od muslina koja se nonšalantno slivala do poda prateći njenu savršenu figuru. Energija se skupljala oko nje, u svakom trenutku mogao se zateći bar jedan pogled uperen ka njoj. Neki pucaju od ljubomore, neki je divljački priželjkuju, neki joj se dive, a neki je preziru zbog njenog uspeha. A ona samo sedi, pije piće kao i svi ostali  i ima identičan problem kao i sve ostale moderne žene. Ona je lepa, uspešna, pametna,a sama. U čemu je problem?

Ovakav tip žena pre svega je suočen sa izazovom kako treba pronaći muškarca koji će se zaljubiti u njih u najboljem izdanju, a ne u ono što dolazi uz njih, pa se neke ili previše predstavljaju u najboljem svetlu, postavljajući se na pijedestal, pričajući „zabavne“ anegdote iz svog uspešnog, dinamičnog života,s tavljajući sebe u prvi plan ili se prave da ne pridaju pozornost svom izgledu, poslu, kako ne bi ispalo da se hvale i na taj način postaju izrazito dosadne jer su zaboravile da su njihov izgled, posao ili inteligencija deo njih, a ne nešto odvojeno.

Neke misle da nisu sposobne da zavedu muškarca koji se njima sviđa pa se ograđuju stavom „ne trebaš mi“, a naličje toga su one koje misle da im ni jedan nije ravan, pa muškarac u svakom slučaju odustaje zbog njihove nezainteresovanosti. A neke su prosto uverene da zavođenje nema smisla, pa stoga misle „neću se spuštati tako nisko“.

Međutim, zavođenje nije test inteligencije, već samo način na koji se nekome kaže „mislim da si zanimljiv.“

Ena je sama zato što joj to odgovara. U neprekidnoj trci slave i moći mogu sa sigurnošću da tvrdim da je tako i sa svim ostalim ženama. Nekada je bilo sramota biti sam, jer je to značilo da vas niko ne želi. Danas to znači da možete da birate kako i sa kim ćete provoditi svoje dragoceno vreme.

Ono najvažnije je da žene postaju potpuno nezavisne, odlučuju o svemu i postaju ratnici koji vode surove bitke. Žene iz bašte ovog kafića iako mogu, možda ne žele da nađu svog „pravog“ muškarca. A možda je on i samo fantazija pa ga zato one koje to žele ne pronalaze. U borbi za statusom, čak i one koje su ponekad uplašene i dalje sa pregršt samopouzdanja vode svoj život. One će roditi decu kada požele, ali zbog toga se neće odreći vrhunske mode, ličnog trenera ili nutricioniste. Jer one vole ludilo u ovom gradu, ali ipak žele svojih sat vremena tišine.

U svojim visokim potpeticama nadaju se svom princu na belom konju, ali uživajući u svom omiljenom koktelu ili kafi ne razmišljaju preterano da li će pronaći večnu sreću. Jer postoji nešto što im je možda i najvažnije, a to je koliki će trag ostaviti na ovoj paklenoj pozornici i gradskom ludilu što je svakako prvo što svaka ugleda kada ujutro pogleda kroz prozor.

Mislim da mi sada Beograd i Njujork deluju malo sličnije.